Osećanja i emocije su dve reči koje ljudi često koriste, pokušavajući da objasne nešto što se dešava u njima, ne znajući pri tome da svaka od njih ima različitu svrhu.
Najbolji primer za ovo brkanje pojmova jeste kad ih upitate kako se osećaju u vezi sa nečim ili nekim, a oni vam tad obično opisuju ono što oni misle, a ne ono što osećaju. Ovo se dešava zato što većina njih ne zna šta su osećanja, pa samim tim ne zna ni da opiše šta oseća. Evo objašnjenja:
„Osećanja su fizičke senzacije koje osećamo u našem telu“
„Emocije su intelektualno tumačenje naših telesnih (fizičkih) senzacija“
Ovo objašnjenje dokazuje da su emocije samo niz naučenih reči, odnosno „etiketa“, kojima ljudi pokušavaju da opišu, definišu pa čak i promene nešto vrlo živo i realno u sebi – svoje telesne senzacije.
Da rezimiramo, naše telesne senzacije (osećanja) su pravi uzroci, izazivači i večna inspiracija kreatorima intelektualno-lingvističkih vratolomija koje nazivamo emocijama. Pritome oni nikada ne uzimaju u obzir vrlo očiglednu činjenicu, a to je da bez telesnih senzacija (osećanja) nema ni emocija. Nema ih zato što kad nema osećanja, emocije postaju ono što u stvari jesu – prazne, sterilne reči.
U skladu sa tim, istina glasi: „Emocije i razna emotivna stanja direktna su posledica telesnih (fizičkih) senzacija (osećanja), koje osećamo u svome telu.“
Pričam ti priču...
Savremeni sistem vaspitanja i edukacije od malih nogu nas uči da potiskujemo i ignorišemo ono što osećamo, umesto da to osetimo i iskažemo i tako ga oslobodimo.
Zbog takvog svog (ne)znanja, svaki put kad osetimo neku nelagodnost, mi se automatski okrećemo „etiketologiji“, odnosno proučavanju hipotetičkih objašnjenja tih svojih potpuno prirodnih, telesnih senzacija koje potiskujemo i ignorišemo.
Šta mi radimo kad smo žedni?
To je pravi razlog zašto većina ljudi uopšte nije svesna svojih osećanja, nego je prosto izdresirana da ih opisuje apstraktnim, intelektualnim etiketama kao što su „anksioznost“, „depresija“, „neuroze“ „bihejvioralni poremećaji“ ili sve ono što su im razigrani „etiketolozi“ nalepili.
Ovakav pristup i način tumačenja potpuno prirodnih dešavanja u našem telu nikada ne rešava ništa, ali nas zato sve više odvaja od naših osećanja i samim tim od nas samih. Naša osećanja su ono što izaziva i usmerava naše raspoloženje, a samim tim i naše razmišljanje, reakcije i ponašanje.
Koliko puta ste se zapitali: „Zašto se ne osećam bolje sad kad sam otkrio i saznao šta je problem?“
- Odgovor je vrlo jednostavan. Saznanje o nečemu ne menja njegovo postojeće činjenično stanje.
Jednostavno rečeno, da biste se osećali bolje, neophodno je da prvo oslobodite sopstvene neprijatne senzacije (osećanja), koja su pravi i jedini uzrok da se osećate loše.
Tek tada ćete biti u mogućnosti da osetite one dobre, koje čine da se osećate bolje i dobro.
Osećanja se osećaju...
To „dobro ili loše“ osećanje u stvari je naša telesna reakcija na informacije od kojih je sastavljena svaka situacija u našem životu. Međutim, kao što sam već rekao, mi smo od malih nogu istrenirani da ne pratimo i ne obraćamo pažnju na svoje telesne senzacije (osećanja) nego da se bavimo intelektualnim definicijama, tumačenjem i hipotezama.
Zaključak se prosto sam nameće. Razmišljanje koje pokrene neko „emotivno stanje“, nikad nije pravi uzrok tog stanja. Misli predstavljaju niz reči koje same po sebi ne znače ništa sve dok nisu pokrenute našim osećanjima. Pritom taj proces ostaje potpuno neprimetan za našu svest zato što smo istrenirani da svesno ne obraćamo pažnju na svoje telesne senzacije (osećanja).
Direktna posledica ovakvog treninga jeste da mi potpuno automatski ignorišemo svoje telesne senzacije, koje prethode svakoj našoj svesnoj mentalnoj aktivnosti, odnosno razmišljanju. Umesto toga, mi samo konstatujemo činjenično stanje koje je posledica naših telesnih senzacija, odnosno osećanja. To činjenično stanje, u zavisnosti od pokrenutih osećanja, obično glasi: „Osećam se Dobro ili Loše.“
