OBJEKTIVNA REALNOST

Mnogo me zabavlja kada neko kaže „objektivna realnost“. Odmah mi se javlja pitanje: čija objektivna realnost? Opšta ne postoji, jer kad neko priča o „objektivnoj realnosti“, on je objašnjava iz svog ugla, na osnovu sopstvenih osećanja i uverenja, odnosno na osnovu svog ličnog utiska. To znači da njegov lični utisak određuje njegovu „objektivnu realnost“.

To potvrđuje tezu o ne postojanju neke „opšte objektivne realnosti“, nego samo lične realnosti, za koju ’mislimo’ da je istinita i nepromenljiva, a pritome ona predstavlja samo odraz lično naših osećanja i uverenja.

   Fatamorgana realnosti...

Ta i takva fatamorgana 0 „objektivnoj realnosti“ obično je pojačana našim „poželjnim razmišljanjem“ (šta bi želeli da se desi), koje dodatno zamagljuje spoljnu fizičku realnost. Nadajući se pri tome da će ljudi i situacije biti u skladu sa našim željama i očekivanjima umesto da ih posmatramo i prihvatamo baš takve kakvi jesu.

Upravo iz tog razloga većina ljudi živi svoj život u stalnoj nesigurnosti i nezadovoljstvu, utopljena u moru prosečnosti, ubeđena da takav život predstavlja opštu „objektivnu realnost“, a sve iz razloga što, gledajući televiziju, čitajući novine i slušajući obećanja i objašnjenja raznih lidera i „autoriteta“, prihvataju njihove ideje i priče kao neopozivu istinu, bez prethodnog testiranja istih u praksi.

   Ali, svi drugi misle tako

Još jedan očigledan dokaz te njihove „objektivne realnosti“ jeste i činjenica što većina ljudi iz njihovog okruženja radi i živi na isti način.

Ovo nedvosmisleno pokazuje da takva njihova objektivna realnost predstavlja rezultat uverenja koja su usvojili slušajući svoje okruženje i tretirajući njihove izjave kao istinite.

To su uverenja koja mogu biti u vezi sa njima samima (ja sam nemoćan), u vezi sa drugim ljudima (ljudi su sebični) ili u vezi sa životom (život je pravo mučenje). Ova i slična uverenja određuju njihovo ponašanje i tumačenje svega što im se dešava u životu.

Uverenja su ta koja određuju mogućnosti pojedinca u kontekstu njegove „objektivne realnosti“. Ako u vama postoji uverenje da je život težak i mučan, onda je za vas sve što radite baš to – pravo mučenje.

Ako pak verujete da ste nemoćni ili neadekvatni za određene stvari, kolika je verovatnoća da ćete se odlučiti da to radite? Čak i ako ste pokušali, kakvi su vam bili rezultati?

Pritom, kad pogledate oko sebe, videćete mnogo ljudi koji u potpunosti demantuju vaša uverenja i vašu „objektivnu realnost“. Oni su uspešni, opušteni, sve obavljaju sa lakoćom, pritom se čak i smeju. Neverovatno, zar ne?

   Šta oni imaju, a vi nemate?

Ništa posebno, samo drugačija osećanja i drugačija uverenja. Samim tim, njihova „objektivna realnost“ u istom okruženju u kome se i vi nalazite potpuno se razlikuje od vaše.

Kao što sam već napomenuo, čovekova osećanja i uverenja u vezi sa bilo čime predstavljaju prozor kroz koji on posmatra spoljni svet, odnosno stvara lično svoju „objektivnu realnost“.

Nažalost, mnogi ljudi su naučeni da zbog takvih svojih uverenja uvek daju prioritet tuđim potrebama u odnosu na svoje lične. Za njih su drugi ljudi (muž, žena, deca, familija, idr.) uvek na prvom mestu.

Ponašajući se na takav način, oni sami sebi uskraćuju slobodu izbora i time kod sebe prouzrokuju pojavu osećanja manje vrednosti i ličnog nezadovoljstva.

Oni žive u pogrešnom uverenju da su njihove potrebe i osećanje lične vrednosti i zadovoljstva akt njihove sebičnosti, tj. egoizma, što i zapravo jesu, barem po mišljenu onih koji imaju mnogo koristi od njihove nesebičnosti.

Interesantno i zabavno je što svaki čovek „misli“ da svi drugi ljudi tumače situacije koje definišu njihovu „objektivnu realnost“ na isti način na koji on to čini.

Istina je malo drugačija: Svaki čovek tumači situacije na svoj unikatan način

   ISTINA O LJUBAVI

Šta je definicija ljubavi? Od pamtiveka većina ljudi definiše ljubav kao nešto divno, prelepo i božansko – znači, kao imenicu. Definicija koju vam predstavljam malo je drugačija i ona glasi:

   "Ljubav je neprestano traženje dobra"

Verovatno se pitate šta je prednost takve definicije ljubаvi. Za početak, onа definiše ljubаv kаo glаgol, a ne kao imenicu. To ljudima dаje priliku da nešto urade s njom. Dаlje, ova definicija pruža mogućnost da neka osobа bude voljena od strane određenog broja ljudi, a istovremeno daje i mogućnost da je svi drugi ljudi ne vole. Verovatno se pitate kako.

Vrlo lako, zato što nijedna osobа u realnom životu ne može dа „bude ljubаv“ i na taj način natera ljude dа je vole. Što će reći, „ljubаv je аkcijа“, a ne iluzija. Dаkle, pravo pitаnje bi bilo zašto i kako ljudi vole.

Ljubаv je nešto što vam niko ne može dati i što vi ne možete dati drugome. Ona se može jedino osećati. Kada se dve osobe vole, nijedna od njih ne daje onoj drugoj ljubav već one samo demonstriraju svoje osećanje ljubavi koje imaju prema onoj drugoj. Isto tako, roditelj detetu ne daje ljubav iako mu to govori, već mu umesto toga sopstvenim primerom pokazuje kako se oseća prema njemu.