LIČNA ODGOVORNOST

Naš izbor u vezi života je u suštini jednostavan – ili ćemo preuzeti odgovornost za sve što nam se dešava, ili ćemo izabrati ulogu žrtve. Podvlačim: „izabrati“, nisam rekao biti žrtva, zato što je veoma mali broj ljudi stvarno žrtva.

Oni samo igraju ulogu žrtve zbog svog uverenja da će im ta uloga nešto doneti. Ljude koje igraju ulogu žrtve vrlo je lako prepoznati. Oni u svom nastupu pokazuju nekoliko jasno vidljivih znakova...

Prvi znak je „okrivljavanje“. Kad se povede bilo kakva tema ili razgovor, ti ljudi odmah počinju sa okrivljivanjem. Cilj im je da imenuju i prozovu što više „krivaca“ za sve što se dešava, kako njima, tako i „celom svetu“, a pri tome ni u jednom trenutku ne preuzmaju ni deo odgovornosti na sebe.

   Kriza je...

Oni krive ekonomiju, vladu, šefove, direktore, saradnike na poslu, posao kojim se bave, roditelje, komšije, bračne drugove, decu… apsolutno sve, počevši od najsitnije stvari u životu, pa sve do Boga, jer, po njihovom tumačenju i ličnom uverenju, za sve što se njima dešava u životu krivac je uvek neko drugi.

Sve što je loše po njih, uvek je posledica tuđe greške, nikad njihove. - Prosto neverovatno, zar ne?

Sledeći vidljivi znak ljudi koji su izabrali ulogu žrtve jeste „opravdavanje“. Često ćete ih čuti kako opravdavaju situaciju u kojoj se nalaze izrazima kao što su „šta ću kad se to meni dešava“, „takve sam sreće“, „ja se tu ništa ne pitam“, „ja tu ništa ne mogu da uradim“...

Treći i najuočljiviji znak ovih ljudi-žrtava jeste njihova „stalna kritičnost“. Oni kritikuju apsolutno sve i svakoga... Pri tome ne uzimaju u obzir činjenicu da, kritikujući nekoga i zamerajući mu, ne nanose toj osobi apsolutno nikakvu štetu.

Kritikujući i osuđujući sve i svakoga, oni nanose štetu samo sebi. Stalna kritika i osuđivanje sami po sebi kod čoveka izazivaju loša osećanja i pojačavaju intenzitet već postojećih loših emocija i reakcija.

   Pa neću valjda ja...

Sigurno ste primetili da svi ti stalni kritičari, kao po nekom nepisanom pravilu, nikad nisu zadovoljni ni svojim životom, ni svojom porodicom ni svojim poslom. Bukvalno sve što ih okružuje njima ne odgovara i ne sviđa im se. Kada ih pitate zašto nešto od toga ne promene, oni ulaze u proces objašnjavanja, analize i naravno, okrivljivanja svih drugih, samo ne samih sebe. Drugim rečima, oni odbijaju svaku odgovornost za sopstveni život svoje lične izbore.

Analogno tome, preuzeti odgovornost za svoj život vrlo je lako. To znači prihvatiti činjenicu da ste vi taj koji donosi odluke za sebe, naravno, uvek u skladu sa lično svojim, a ne tuđim željama. Sledeći korak je raditi, a ne samo razmišljati o svemu onome što je potrebno uraditi da biste ostvarili svoje želje i ciljeve. Na kraju, ono najbitnije, uvek prihvatate potpunu odgovornost za sve što uradite. To znači biti odgovoran za svoj život.

Tek kad preuzmemo odgovornost nad svojim životom, dobijamo mogućnost da uspešno promenimo sve ono što želimo. Prihvatanjem i preuzmanjem odgovornosti nad svojim životom, vi preuzimate odgovornost nad svim svojim odlukama, svim greškama i svim svojim uspesima. Ovaj korak vam pruža mogućnost da napokon otkrijete šta je to što stvarno želite i da odbacite sve ono što vam više ne prija.

   Ja mogu sve!

Prvi korak je odmah izbacite iz svog rečnika reči i izraze kao što su „pokušaću“, „trebalo bi“, „mogao bih“, „ne znam“ i „ne mogu“. One su samoosuđujeće i samoograničavajuće. Da pojasnim: ukoliko „treba“ nešto da uradite, a to ipak ne učinite, vi tada govorite sebi da niste dovoljno dobri.

Koliko god to bilo neprimetno na svesnom nivou, naša podsvest uzima to zdravo za gotovo i vi tako pojačavate sopstvenu nesposobnost u svom internom sistemu uverenja.

Obavezno u svoj rečnik dodajte reči „mogu“, „hoću“ i „znam“. Ove reči nam svaki put kad ih upotrebimo, potvrdjuju našu snagu i veru u sebe. One nam uvek potvrđuju da smo preuzeli odgovornost i pravo svojine nad svojim životom. A, kada nešto posedujete, vi ste jedina osoba koja upravlja tom svojinom!

Kad se rodimo, mi smo centar univerzuma. Čista ljubav i sreća. A onda slede vaspitavanje i edukacija, gde nas polako ubeđuju i savijaju, da bi nas na kraju eventualno ubedili da mi nismo centar univerzuma. Međutim, sve to što su nam drugi govorili nije istina.

Istina je da je svaki čovek centar sopstvenog univerzuma upravo zato što svako posmatra život svojim očima. Drugim rečima, svako od nas ima svoj život i u tom svom životu mi jesmo centar univerzuma. Ovo nas dovodi do sledećeg bitnog zaključka...

   Naš život - Naša odgovornost

Naša osećanja u vezi bilo čega u našem životu, deo su našeg života i samim tim naša lična odgovornost!

Da rekapitulram gore navedeno: Naš život se bavi isključivo lično nama! Naš život se nikad ne bavi drugim ljudima, to je samo naša iluzija!

 Naša iluzija, zato što smo lično MI izabrali da se bavimo njima, a ne sobom i svojim životom!