GOSPODARI NAŠIH ŽIVOTA

Nijedan čovek nema nikakvog znanja kad se rodi i potpuno je nemoćan da se stara o sebi. Samim tim, podrazumeva se da je na početku života potpuno zavisan od svog okruženja. Svako dete zavisi isključivo od ljudi koji se o njemu brinu. Na taj način ti ljudi upravljaju životom deteta.

Roditelji, rodbina i čitavo njegovo okruženje stara se o svim njegovim potrebama: hrane ga, presvlače i ispunjavaju većinu njegovih želja, otklanjajući pritom sve probleme koji se pojave. Ali, ti isti ljudi takođe donose sve bitne odluke umesto njega. To je proces u kome dete nauči da u postupku ispunjenja svojih želja i potreba zavisi od drugih ljudi. Takav proces traje sve dok dete ne ojača i ne odraste, drugim rečima, dok ne postane sposobno da se samo brine o sebi.

Međutim, tek tada nastaje problem. Većina ljudi nakon perioda detinjstva i odrastanja, nastavlja da se oseća i ponaša kao dete. Oni, naime, po toj naučenoj šemi, nastavljaju da rade u skladu sa uputstvima i očekivanjima svog okruženja, da razmišljaju i ponašaju se u skladu sa željama drugih ljudi, „tumačeći“ pritom kako zbog takvog njihovog ponašanja (koje je sada njihov lični izbor) ti drugi ljudi upravljaju njihovim životom.

   Uradi i ovo...

Oni se trude da budu „vredni, dobri i poslušni“, a zauzvrat od te okoline, po navici, očekuju ispunjenje svojih želja. Postupajući na takav način, oni su kod sebe razvili program kojeg nisu svesni, a koji se zove ispunjavanje tuđih očekivanja. To je program koji ih konstantno povređuje, bez obzira na to koliko se trude da zadovolje svoju okolinu – roditelje, partnera, prijatelje, šefa, rođake – i njihova očekivanja. Uvek im se dešava isto, pojavljuje se neko novo očekivanje koje treba ispuniti.

Šta nam to govori o okolini, čija očekivanja oni pokušavaju da ispune? Ta okolina se uvek bavi sobom i svojim potrebama, a nikada njima. Nažalost, to je ljudima i dalje nejasno, to ih nervira i dodatno frustrira. Međutim, oni uporno nastavljaju po starom, ponavljajući sebi da je njihov život takav kakav jeste, ne zbog njih i njihovih izbora, nego zbog njihove okoline,

Šta u suštini znači uverenje da neko drugi upravlja našim životom? U suštini, to znači da smo „MI SAMI IZABRALI“ da sledimo nečija uputstva, ideje, želje i savete. Taj „neko“ može biti bilo koji „ekspert upravljanja“: roditelj, nastavnik, supružnik, poslodavac, prijatelj, itd. U svakom slučaju, to može biti bilo koji od navedenih, ili više njih zajedno.

   Ali on je moj...

Dakle, „eksperti upravljanja“ u svakom trenutku imaju za nas spremna uputstva o tome kakva treba da bude naša realnost, šta je to što mi treba da uradimo, šta je ispravno, a šta ne. Analogno tome, naš lični izbor da slušamo te eksperte omogućava nam da kreiramo uvek nova i naizgled logična tumačenja „našeg života“, koja nam daju privid naše slobode, ali samo u kontekstu razmišljanja, nikako i odlučivanja.

Radeći na taj način, sve ono što nam oni savetuju, mi dobijamo naizgled siguran život, u kojem nema potrebe za preteranim promenama i rizicima koje donosi nešto što se zove „puna odgovornost za sopstveni život“. Umesto toga, mi smo izabrali da jednostavno sledimo ideje, uputstva i sugestije izabranih „eksperata“.

Rezultat takvog svog ponašanja možete odmah proceniti kroz sledeće pitanje:

   Zadovoljni sobom i svojim životom?

Ako jeste, super, samo nastavite tako! Ali, šta se dešava ako ste nezadovoljni i ne sviđa vam se takav vaš život? Šta se dešava ako ste uradili sve kako su vam „eksperti“ rekli da treba uraditi, ali ste ipak i dalje nezadovoljni? Šta da uradite sada, kad shvatate da ste, bez obzira na sva lepa obećanja koja su vam „oni“ davali, vi i dalje nezadovoljni sobom i svojim životom?

U tom slučaju, ostaju nam dve mogućnosti:

 # Da nastavimo da živimo svoj život nezadovoljni i uplašeni, prebacujući po navici svu odgovornost za svoj život na druge, ignorišući istinu da smo odluku da ih slušamo i radimo kako oni kažu doneli lično mi sami.

 # Da počnemo da menjamo ono što nam se ne sviđa u našem životu i na taj način preuzmemo u svoje ruke odgovornost za svoj život!

   Bol Stalnog Osuđivanja

Osećajući se suprotno od onoga za čim čeznemo, mi učimo o vrednosti i značenju onoga ka čemu težimo. Većina ljudi živi u uverenju dа nаša pаtnjа i bol vode do osuđivanja i kritikovanja. To, međutim, nije istina. Osuđivanje i kritikovanje su ono što nas vodi do patnje i bola. Kаdа izberemo da se oslobodimo osuđivanja i kritikovanja, mi oslobađamo sebe od patnje i okrećemo se ka dobroti i unutrašnjem miru.

Ovo je proces kroz koji moramo praktično iskusiti da bismo ga u potpunosti razumeli i primenjivali. Potrebno je da osetimo bol koji dolazi zbog osuđivanja i kritikovanja – tek nakon toga možemo shvatiti da je osuđivanje i kritikovanje uzrok tom bolu.

Za našu svest osuđivanje je prirodna posledica patnje. S druge strane, za našu dušu patnja je prirodna posledica osuđivanja. Svako naše osuđivanje drugih ljudi u stvari je skriveno samoosuđivanje. Osuđivanje drugih samo je odraz našeg odnosa prema sebi.

Da vas podsetim: ovo je vaš život i ovo je vaše vreme. Nećete dobiti neku drugu priliku da živite svoj život u nekom boljem vremenu. Ovo vam je jedina prilika i ovo je jedino vreme koje vi imate na raspolaganju.

Zato zapitajte sebe šta biste radili kada biste znali da ćete umreti za šest meseci. Kad odgovorite na to pitanje, onda zapitajte sebe: „Zašto to ne radim sad?“