PROBLEM JE OTPOR OSEĆANJIMA

Odupiranje sopstvenim osećanjima daleko je ozbiljnija stvar nego što većina ljudi misli. Sva naša osećanja dizajnirana su tako da se kreću ciklično: situacija – osećanje – prihvatimo – osetimo – oslobodimo – završen ciklus.

Pokušavajući da ignorišemo, odnosno da „ne osetimo“ neko svoje osećanje, automatski u sebi stvaramo unutrašnji pritisak i nelagodu.

Održavanje ovog otpora i potiskivanje osećanja crpi ogromnu količinu naše životne energije. Kako se potisnuta osećanja gomilaju u nama, tako se sve više iscrpljujemo, kako telesno tako i mentalno.

To je kao kad pokušavate non-stop da plivate uzvodno, samo je pitanje vremena kada ćete potpuno iscrpiti svu svoju snagu i energiju i potonuti.

   Emotivna disharmonija

Pružajući otpor sopstvenim osećanjima, prekidamo naš prirodni ciklus emotivne harmonije, odnosno optimalnog sinhroniteta rada naših organa i sistema.

Kao posledica ovog prekida, energija koja bi bila usmerena na održavanje savršenog rada svih organa i organskih sistema usmerava se na otpor osećanjima, što nas automatski čini slabima.

 Ta slabost se potom manifestuje kroz nepravilan rad naših normalnih telesnih funkcija, tj, kroz bolesti.

   Emotivna harmonija

Emotivna harmonija (oslobađanje nagomilanih osećanja) može se desiti samo ako vi to želite i sebi je dozvolite. Što znači:

Sva naša osećanja, kako dobra tako i loša, traju kratko, osim ako im se svesno odupiremo!

Prvi korak u procesu uspostavljanja „emotivne harmonije“ jeste prihvatanje svojih osećanja, odnosno konstatovanje sopstvenih telesnih senzacija, kako dobrih tako i loših. Ovo je izuzetno važno zato što kad nema neprijatnih (loših) telesnih senzacija, nema ni potrebe za „etiketama“, odnosno dijagnozama.

Onog momenta kad su telesne senzacije iskazane i oslobođene, svest automatski gubi svaku potrebu da se njima bavi, odnosno da traži razna objašnjenja i tumačenja. 

   Zašto su nam ovo prećutali?

Većini ljudi ovaj u suštini vrlo jednostavan postupak iskazivanja i oslobađanja sopstvenih neprijatnih (loših) osećanja isprva baš ne polazi za rukom, upravo zato što jednostavno nisu naučili da prihvate sopstvene telesne senzacije, odnosno osećanja.

Čitavog života oni su sabirali znanja i veštine neophodne za opstanak u spoljnom (realnom) svetu, pritom u potpunosti zanemarujući svoje telo i svoj unutrašnji svet. Baveći se sobom na taj način uspešno su potiskivali i ignorisali svoja osećanja, sve dok ih telo nije podsetilo na neki vrlo živopisan način, kao što su strah, panika, nekontrolisani bes, stalna strepnja, depresija itd.

To je direktni pokazatelj da je napokon došlo vreme da se pozabave sobom i svojim osećanjima u vezi svega što čini njihov život.