OSEĆANJA SU KLJUČ

U procesu razvoja svakog pojedinca prvo se kod njega javlja sposobnost da oseća svoje telesne senzacije, a tek posle nekoliko godina razvijaju se svesne (kognitivne) sposobnosti. Svaki čovek, od trenutka rođenja, ima sposobnost osećanja sopstvenih telesnih senzacija. To su one senzacije koje se fizički manfestuju u našem telu i koje nazivamo osećanjima.

Na samom početku života, u periodu detinjstva, imali smo isključivo tu sposobnost da osetimo sopstvene fizičke (telesne) senzacije. Tada nismo imali nikakvog znanja o sebi i o životu, pa samim tim nismo ni imali nikakve mogućnosti da ih svesno evaluiramo i analiziramo, ali je danas naša prva i osnovna sposobnost osećanja sopstvenih telesnih senzacija i dalje prisutna u svakome od nas i nastavlja da funkcioniše potpuno spontano, bez ikakvog našeg svesnog uticaja.

   Svi smo bili bebe...

Svojevremeno, dok smo još bili u majčinom stomaku, nismo imali nikakve sposobnosti logičkog razmišljanja, racionalisanja niti tumačenja svojih dešavanja. Jedino što smo imali bila je mogućnost fizičkog (telesnog) reagovanja na senzacije i dešavanja oko nas. Svako mamino raspoloženje mi smo fizički (telesno) osećali, zato što smo bili u njoj.

Pošto tad nismo mogli da govorimo, da objašnjavamo i tražimo promenu onoga što se dešava oko nas i sa nama, jedino što nam je preostalo jeste da reagujemo svojim telom u formi stezanja ili opuštanja. Kako su se te inicijalne informacije, tj. situacije oko nas ponavljale, tako su se i naše telesne senzacije, koje su bile naše prve reakcije na te situacije, isto tako ponavljale.

Posle svog rođenja, beba i dalje ne zna da priča, nema razvijenu svest, racio i logiku. Beba ne zna da kaže tati i mami: „Molim vas, nemojte ovde da se svađate. Ja bih da spavam“ ili „gladna sam“. Pošto u tom periodu ne poseduje kognitivne sposobnosti, beba radi ono što je prvo naučila: reaguje telesno – steže se, grči se i plače ili je pak mirna, opuštena i spava – baš kao beba.

   Spontano ili ne?

Dakle, one prve telesne reakcije koju smo koristili kao odgovor na informacije koje su stizale do nas, mi nastavljamo da koristimo i posle rođenja. Kako se ta „telesna reakcija“ ponavljala, ona se na taj način pretvarala u ono što sad zovemo „automatska“ ili „spontana“ reakcija. Međutim, kao što smo upravo videli, ona nije ni automatska, niti je spontana.

Mi možemo pratiti čitavu genezu nastanka i razvoja te telesne reakcije kao i uzrok njenog nastanka. Drugim rečima, to je naša „naučena reakcija“, koja je odgovor na informacije i situacije. Šta god da su one bile, mi nismo imali uticaja na njih već smo ih samo slušali, gledali i upijali, usvajajući ih kao svoju jedinu realnost.

Na osnovu tih prvih, davnih, dešavanja nastale su naše prve telesne senzacije kao reakcija na informacije, situacije i dešavanja kao što su, na primer, boja i ton glasa kojim su nam se roditelji obraćali, boja i visina glasa koju su koristili u međusobnoj komunikaciji, njihova pažnja ili nepažnja itd. Sve je to dolazilo do nas. Na osnovu svega toga, stvarao se prvi set naših telesnih senzacija i spontnih reakcija.

   Šta nosimo iz kuće?

Kako dete dalje odrasta, ono nastavlja da gleda, sluša, upija i uči iz svega što se dešava oko njega i sa njim. Znate gde dete sve to uči? Pa naravno, u kući. Setite se one narodne: sve što imamo, nosimo iz kuće. To prvo učenje o sebi i životu traje negde do 5-6 godine. Do tada, svako dete već ima dovoljno prikupljenih informacija o svemu što ga okružuje i naučilo je kako u datom trenutku da telesno odreaguje.

Potom, kada dete napuni 6-7 godina, kreće nova etapa života – školovanje, tj. savladavanje znanja i veština neophodnih za samostalno funkcionisanje u spoljnom svetu.

No međutim, do tada nam niko nije skrenuo pažnju na naše telesne senzacije i prateće reakcije, a tek od tada to više niko ni ne spominje. Znači, od tog momenta mi smo 100% odvojeni od svojih unutrašnjih dešavana i potpuno fokusirani na spoljni svet i usmereni da učimo o njemu.

   Kako mi učimo?

Učimo tako što slušamo, gledamo, čitamo i ponavljamo sve što nam kažu, i skoro sve što naučimo možemo nekim svojim čulom da procenimo i evaluiramo, a i ono što ne možemo, mi prihvatamo kao istinu zato što su nam to naši autoriteti (učiteljica, nastavnici) nametnuli.

Na taj način mi polako počinjemo da razvijamo svoj kognitivni (svesni) um.

Pritom, bez obzira na to koliko smo bili dobri učenici i mnogo toga naučili, svaki put kad pokušamo da svoje znanje o spoljnom svetu primenimo na sebi, ne dobijamo željeni rezultat. Naprotiv, dovodimo sebe u još veću konfuziju. Razlog tome je činjenica da naše naizgled „automatske reakcije“ i stavovi o nama samima, bez obzira na sav naš svesni trud i napor, nekim čudom ostaju isti.

   Osećanja definišu raspoloženje

I baš kao što smo objašnjavali, svaka informacija koju primimo svojim čulima izaziva u našem telu neku senzaciju (osećanje) koja zapravo predstavlja našu telesnu reakciju na tu informaciju.

 Osećanja potom izazivaju i pokreću naše razmišljanje i tumačenje tih informacija i situacija. Vremenom se to tumačenje ponavljanjem pretvara u našu percepciju i stav o svim budućim sličnim situcijama.

Ovo je izuzetno bitno da shvatite zato što se naš život odvija u celom našem telu, a ne samo u glavi, tj. u mislima. Razmišljanje je samo jedan od sastavnih elemenata životnog procesa, kao što su disanje ili varenje. Svako naše sadašnje razmišljanje u odnosu na situaciju kojom se bavimo posledica je onoga što u svom telu osećamo u vezi sa tom situacijom, a refleksija je iskustva sa prethodnim sličnim situacijama.

Upravo nam to osećanje koje imamo u određenoj situaciji pokazuje kako naše telo doživljava tu situaciju. Što će reći, naša telesna interpretacija situacije u kojoj se nađemo definiše naše raspoloženje i ponašanje, odnosno našu svesnu reakciju.