OSEĆANJA I EMOCIJE

Osećanja i emocije su dve reči koje ljudi često koriste, pokušavajući da objasne nešto što se dešava u njima, ne znajući pri tome da svaka od njih ima različitu svrhu.

Najbolji primer za ovakvo brkanje pojmova jeste kad upitate nekoga kako se osećaju u vezi sa nečim ili nekim, a oni vam tad obično opisuju ono što oni misle, a ne ono što osećaju. Ovo se dešava zato što većina ne zna šta su osećanja, pa samim tim ne zna ni da opiše šta oseća. Evo objašnjenja:

 „Osećanja su fizičke senzacije u našem telu koje osećamo“

 „Emocije su intelektualno tumačenje naših fizičkih (telesnih) senzacija“


Ovo objašnjenje nam dokazuje da su emocije samo niz naučenih reči, odnosno „etiketa“, kojima ljudi pokušavaju da definišu, opišu i promene nešto vrlo živo i realno u sebi – svoje telesne senzacije.

   Rešenje koje ne vidimo

Shodno tome, ljudima koji suštinski imaju problem sa svojim osećanjima kao jedino rešenje nude se razne govorne terapije i/ili hemija, ali.... 

Nijedna od tih opcija suštinski ne oslovljava, pa samim tim i ne rešava pravi uzrok problema - naša osećanja! One ga samo privremeno maskiraju i/ili uspavljuju.

Najvažniji deo: Oficijelne terapije kao i razni alternativci nikada ne uzimaju u obzir ono što je više nego očigledno, a to je da bez telesnih senzacija (osećanja) nema ni emocija! Nema ih zato što kad nema osećanja, emocije postaju ono što u stvari jesu – prazne, sterilne reči.

U skladu sa tim, istina glasi: „Razna neprijatna stanja direktna su posledica - neprijatnih fizičkih senzacija (osećanja) - koje osećamo u svom telu i uporno ih potiskujemo.“

Da ponovimo: Naša osećanja (telesne senzacije) su pravi uzroci i izazivači emotivnih i psihičkih problema.

   Ćuti i trpi...

Savremeni sistem vaspitanja i edukacije od malih nogu nas uči da potiskujemo i ignorišemo ono što osećamo, umesto da to osetimo do kraja i tako ga jednostavno oslobodimo.

Zbog takvog svog (ne)znanja, svaki put kad u sebi osetimo neku nelagodnost, mi se automatski okrećemo „etiketologiji“, odnosno proučavanju hipotetičkih objašnjenja tih svojih potpuno prirodnih, telesnih senzacija koje potiskujemo i ignorišemo.

To je pravi razlog zašto većina ljudi nije uopšte svesna svojih osećanja, nego je prosto izdresirana da ih opisuje apstraktnim etiketama kao što su „strahovi“, „neuroze“, „anksioznost“, „depresija“, „insomnia“, „bihejvioralni poremećaji“ i sve drugo što su im „etiketolozi“ nalepili.

Ovakav pristup i način tumačenja potpuno prirodnih dešavanja u našem telu nikad ne rešava ništa, ali nas zato sve više odvaja od naših osećanja i samim tim od nas samih. Naša osećanja su ono što izaziva i usmerava naše reakcije, raspoloženje, razmišljanje, pa samim tim i ponašanje.

   Zašto mi nije bolje sad?

Koliko puta ste se zapitali: „Zašto se ne osećam bolje sad, kad sam saznao i osvestio šta je moj problem?“ Odgovor je vrlo jednostavan. Saznanje o nečemu nikada ne menja njegovo postojeće činjenično stanje. Jednostavno rečeno, da biste se osećali bolje, neophodno je da prvo oslobodite sopstvene neprijatne senzacije (osećanja), koja su pravi i jedini uzrok da se osećate loše. Kada to uradite, tada ste u mogućnosti da osetite svoje prijatne telesne senzacije, koje čine da se osećate bolje i dobro.

   Mislim da ne osećam ništa

Zaključak se prosto sam nameće. Razmišljanje koje je posledica neke situacije i našeg pratećeg „emotivnog stanja“, nikada nije pravi uzrok tog stanja. Misli predstavljaju niz reči koje same po sebi ne znače ništa sve dok nisu pokrenute našim osećanjima. Pritom taj proces ostaje potpuno neprimetan za našu svest zato što smo istrenirani da svesno ne obraćamo pažnju na svoje telesne senzacije (osećanja).

Direktna posledica ovakvog treninga jeste da mi automatski ignorišemo svoje telesne senzacije, koje prethode svakoj našoj svesnoj mentalnoj aktivnosti, odnosno razmišljanju. Umesto toga, mi samo konstatujemo činjenično stanje koje je posledica naših telesnih senzacija, odnosno osećanja. Činjenično stanje, koje u zavisnosti od pokrenutih osećanja, obično glasi: „Osećam se dobro ili loše.“

Važan podatak: To „dobro ili loše“ osećanje u stvari je naša telesna reakcija na primljene informacije od kojih je sastavljena svaka situacija u našem životu. Međutim, kao što sam već rekao, mi smo od malih nogu istrenirani da ne pratimo i ne obraćamo pažnju na svoje telesne senzacije (osećanja) nego da se bavimo intelektualnim definicijama, tumačenjem i etiketama.

   Etiketologija - nova nauka

U skladu sa takvim treningom, vremenom su se uvek raspoloženi psiholozi toliko zaneli stalnim osmišljavanjem novih i tumačenjem postojećih etiketa za "osećam se loše stanje" ... da su uspeli ubediti ljude da se potpuno odvoje od pravog uzroka tog problema - svojih osećanja. 

Pritom ih konstantno iznova zavaravajući idejom da će učenjem novih naziva, boja i oblika „njihovih etiketa“ promeniti i ukloniti pravi uzrok svojih problema - svoja osećanja.

Na njihovu veliku žalost, to je prosto rečeno nemoguća misija. Ipak, njima to ne smeta. Oni su uporni i svaki put kad se iznova uvere da nema željenih rezultata, „etiketolozi“ ne odustaju, već kreću da smišljaju nove etikete i nova još komplikovanija tumačenja svojih etiketa.