SNAGA PRVOG UTISKA

U svakoj situaciji, kad nam se dogodi da nas preplave osećanja (dobra ili loša), naša podsvest preuzima potpunu kontrolu nad našim telom i mi reagujemo naizgled automatski: smejemo se, plačemo, stidimo se, nerviramo se, itd. Pritom je potpuno nebitno što nam se te naizgled „automatske reakcije“ svesno uopšte ne dopadaju.

Naša podsvest je te i takve automatske reakcije stvorila i razvila u najranijem periodu našeg života, dok smo bili mali, naivni i potpuno otvoreni za učenje o životu i sebi. Učili smo i upijali bez ikakve sposobnosti da se odupremo, kritikujemo ili odbacimo bilo koju informaciju koja je stizala do naših malih umova.

   Prvi  utisak jeste zakon

To nas dovodi do prve zakonitosti uma. Svaka informacija koja prva stigne do našeg uma, snagom prvog utiska ostavlja najdublji trag u nama, a svaka sledeća, slična ili identična prvoj, pojačava inicijalna osećanja i reakcije izazvane tim prvim utiskom.

Ovo je neophodno razumeti zato što kad naše podsvest jednom prihvati neko osećanje u vezi sa nečim ili nekim, ono je prihvaćeno kao zakon po kome automatski reagujemo na sve buduće slične informacije i situacije. To znači da jednom stvoreno osećanje, od trenutka pokretanja postaje naša „automatska telesna reakcija“ koja se uvek manifestuje na isti način u svim budućim sličnim situacijama.

Međutim, većina ljudi ili ne zna ili je zaboravila da su sve naše današnje „automatske telesne reakcije“ koje nam se svesno ne dopadaju nastale u onom periodu našeg života kada još nismo posedovali ni znanje ni iskustvo kakvo danas imamo, te ih stoga u tom periodu nismo ni mogli svesno definisati na način na koji to danas činimo.

Većina naših „automatskih telesnih reakcija“ nastaje u prvih 5-6 godina života.

   Emotivna harmonija otvara vrata raja

Da bi se bilo koja naša današnja automatska reakcija ili stav promenili, neophodno je prvo uspostaviti emotivnu harmoniju, odnosno harmoniju između svesnog tumačenja i telesnog reagovanja.

Emotivna harmonija se postiže oslobađanjem nagomilanih osećanja u vezi sa informacijama i situacijama koje su inicijalno stvorile emotivnu/telesnu reakciju i stav koji mi danas svesno ne odobravamo. Tek kad se uspostavi emotivna harmonija, moguće je promeniti naše postojeće stavove i emotivne/telesne reakcije i ponašanja.

Vratimo se sad na početak. Osećanja (telesne senzacije) koja su se javila u nama kao posledica inicijalnih informacija o nečemu pojačavala su se sa svakom sledećom sličnom informacijom i situacijom i prosto primoravala našu svest da unutar nas stvori neki određeni stav o nama u odnosu na te i slične informacije i situacije.

Pošto su ti naši prvi (inicijalni) stavovi stvoreni pre mnogo godina, u situacijama kojih se više i ne sećamo, mi ih samim tim uopšte nismo ni svesni. No, bez obzira na to, mi i dalje reagujemo i ponašamo se u skladu sa tim prvonastalim stavovima. Deluje prosto neverovatno, zar ne?

   Najinteresantniji deo

Od trenutka našeg rođenja, tokom čitavog života, pa i danas, naši roditelji, rođaci, drugovi, nastavnici, šefovi i partneri stalno nam nešto objašnjavaju i sugerišu.

Neprestanim ponavljanjem, njihove stalne sugestije vremenom postaju naši stavovi o nama samima, koje vremenom prihvatamo. To je naš prirodni, kontinuirani proces učenja. Nažalost, većina tih nama dragih ljudi koji kreiraju naš inicijalni doživljaj sveta i naš položaj u njemu, nema pojma o tome kakve posledice to na nas ostavlja.

Kao što stara izreka kaže: „sunđer najbolje upija vodu kad je suv“, što će reći, dete najbolje uči kad ne zna ništa. Drugim rečima, u periodu našeg odrastanja oni su bili autoriteti koji su nam svojim sugestijama i ponašanjem implantirali skoro sva osećanja i stavove koje danas imamo o sebi u sebi.

Uostalom, zapitajte se da li tek rođeno dete ima bilo kakvog znanja ili formiranog stava o nečemu. Naravno da nema. To znači da je dete u godinama odrastanja vaspitavano, obučavano i instruirano kako da se oseća i ponaša u skoro svim životnim situacijama.

   A, kad shvatimo

I evo nas sad mnogo godina kasnije. Tu smo gde smo, takvi kakvi smo, bez obzira na to što nismo sami birali ono inicijalno znanje koje čine naši stavovi o životu, stavovi na osnovu kojih se ponašamo i reagujemo u svim životnim situacijama.

Pri tome je potpuno nebitno šta mi svesno mislimo o tim svojim reakcijama. Naša svest, bez obzira na naše želje, jednostavno ne poseduje moć da promeni te inicijalne programe, stavove i ponašanja.

Baš kao što smo objasnili u prvim godinama našeg života bili smo totalno otvorena i neispisana knjiga, u koju su ljudi iz našeg bliskog okruženja svojim rečima, delima i ponašanjem upisivali razne podatke. Neki od tih prvih podataka postali su sastavni delovi našeg ukupnog znanja o sebi i stvorili su u nama destruktivne programe koji nas danas razboljevaju i ubijaju.

Psihologija i medicina su saglasne da je preko 90% bolesti psihosomatskog porekla. Drugim rečima, bolest je naš lični proizvod. U skladu sa tim, većina ljudi se pita kako je to moguće i da li to znači da ja želim samog sebe da razbolim i ubijem.

   Odgovori su oprečni

Naime, odgovor je negativan ako posmatramo sebe danas, sa ovim godinama i ovim znanjem, a pozitivan ukoliko se nalazimo na početku životnog puta, bez ikakvog znanja i bez iskustva.

U tom ranom periodu vi niste imali apsolutno nikakavog znanja na osnovu kojeg ste mogli da procenite podatke i informacije koje su vam drugi davali pa ste ih zato upijali i prihvatali kao istinu. Ta tzv. „prva istina“, koje niste ni bili svesni, jeste ono što vam danas smeta. Drugim rečima, sve ono što ste vi danas, proizvod je vašeg celokupnog životnog znanja, a ne samo ovog današnjeg, kojeg ste svesni.

Zato sad hoću da vam spomenem jedan izuzetno važan proces koji se konstantno odvija u nama. To je proces koji uvek kreira našu sadašnju realnost a sastavljen je iz nekoliko elemenata, koji su deo naše svesnosti.

   Proces kreiranja

Prvi i osnovni element tog procesa jesu naša osećanja. Osećanja izazivaju naše raspoloženje, kako dobro, tako i loše. Naše raspoloženje usmerava naše misli. Naše misli i tumačenja dalje vode do naših akcija i ponašanja. Naše ponašanje i akcije isporučuju naše današnje rezultate. Naši današnji rezultati definišu našu realnost.

Znači, naša sadašnja realnost je kombinacija naših osećanja, emotivnih raspoloženja, svesnih tumačenja i naučenih ponašanja. To je proces koji se zove „naš život“.

Da rezimiramo nivoe uma. Naša podsvest je naše telo, a naša svest su naša čula. To dvoje rade u simbiozi i čine proces koji se naziva život. Procesor koji koordinira rad svesti i podsvesti jeste naš mozak.

   Mozak je samo procesor

Znači, mozak nije taj koji odlučuje šta ćemo i na koji način raditi, već je on samo procesor. Um je taj koji bira i odlučuje. Pritom naše znanje definiše mogućnosti našeg uma.

U jednom starogrčkom filozofskom zapisu, čovekova prosvećenost definisana je kao sposobnost prihvatanja iskustava koja mu pružaju osećanja u njegovom telu. Dalje objašnjavajući da se prava prosvećenost ogleda u unikatnosti doživljaja osećanja koja je čovek spreman da prihvati i oseti u punoj snazi.

Na pitanje koje mi ljudi često postavljaju, „šta su to osećanja?“, smatram da bi precizan odgovor (sledeće poglavlje) trebalo da bude savršeno poznat svakom roditelju, nastavniku, doktoru, rukovodiocu, kao i svakome ko ima bilo kakav kontakt ljudima.