ZLATNA SREDINA

Posmatrajući ljude oko sebe, prosto je nemoguće ne primetiti kako su tužni, nezadovoljni i nesrećni. Većina deluje nemoćno i nesposobno da se nosi sa izazovima današnjeg vremena, te se stoga zadovoljava pukim preživljavanjem i minimumom nekakve lažne sigurnosti.

Potonuće u apatiju i tužnu prosečnost postalo je opšteprihvaćeni način života. Kao rezultat toga, kod ljudi se javlja osećanje nemoći, koje ih prosto tera da stalno nekoga okrivljuju. Za sve neuspehe i razočaranja krivi su im sistem, društvo kao i ljudi iz njihovog bližeg i daljeg okruženja.

Uverenje da neki drugi ljudi i spoljne okolnosti upravljaju njihovim životom toliko im se duboko uvuklo pod kožu i razvilo unutar organizma da oni automatski odbacuju svaki argument koji to osporava.

Posmatrajući to stanje opšteg nezadovoljstva, prosto se nameće zaključak: Suprotnost ljudskoj pameti nije glupost, nego apatija i tužna prosečnost. Svi ti inteligentni ljudi koji su potrošili mnogo svojih dragocenih godina vredno učeći i radeći da bi se uklopili u savremeno društvo, vremenom su otkrili da im se to društvo ne sviđa i ne prija im, ali...

Oni su ostali uporni te i dan-danas pokušavaju da budu poslušni članovi tog za njih (ne)prijatnog društva. Kako to? Uobičajeni odgovor jeste da se rukovode onim što svi drugi oko njih rade. Drugim rečima, rukovode se onim čuvenim...

   Tako treba

Ali, da li baš treba tako? Dokle više mučiti sebe opšteprihvaćenim uverenjima i biti član tužne većinske grupacije? Šta je to što navodi ljude da se ponašaju kao ovce koje prate jedna drugu u koloni za klanicu?

Vreme je da se trgnemo i probudimo iz tog transa prosečnosti i lažne sigurnosti. Došao je trenutak da prekinemo sa samokažnjavanjem samo zato što smo drugačiji od onih koji su nas učili o „zlatnoj sredini i njenoj sigunosti“.

Današnji čovek razlikuje se od ljudi koji su mu ponavljali takve stavove i usadili mu pogrešna uverenja o njegovoj sopstvenoj zavisnosti od nekoga ili nečega. Ovo i slična uverenja pretvaraju ljude u robove pogrešnih uverenja.

Postojeća osećanja i uverenja u vezi sa bilo čime predstavljaju prozor kroz koji čovek posmatra spoljni svet, tražeći u njemu isključivo ono što je u skladu sa njegovim, kako dobrim, tako i lošim uverenjima i osećanjima.

Sve ostalo on jednostavno ignoriše i ne primećuje. Drugim rečima, sve što se nekome dešava u spoljnom svetu, predstavlja odraz u ogledalu dešavanja njegovog unutrašnjeg sveta.

  Baš veselo, zar ne?

Razmislite sada malo o tome. Spoljni svet i situacije koje nam se dešavaju predstavljaju odraz naših unutrašnjih osećanja i uverenja. Zaključak se nameće sam po sebi...

Da bi se desila promena na spoljašnjem nivou, neophodno je da prvo napravimo promene unutar nas samih i spoljašnost će se automatski promeniti u skladu sa tim promenama.